|
Stigoh danas konačno posle milion peripetija sa avionima i sl, no kada putuješ sa druge planete, nije čudo kada se takve stvari dešavaju.
Za one koji ne znaju, bio sam 10 dana u Japanu, Tokio, Kjoto, Hirošima, Nara, Osaka... Ne želim nešto da se razmećem utiscima, planiram da ižvrljam jedan obiman putopis kome bih da posvetim 1 maksimum, pa ću probati da kažem što više u što manje reči.
Od vajkada se divim tim ljudima, izgubili drugi svetski, popili 2 nuklearke, pa ubrzo postali jedna od pa i najjbogatija zemlja sveta, disciplina, red, poštovanje svega i svačega i svakoga, skromnost, vrednoća, organizacija, sposobnost, tehnologija, naprednost, šta sve ne... A Tokio, pa to je sigurno grad budućnosti, neboderi, arhitektura, ma to je druga planeta. Onda odem tamo i shvatim da je sve ne tako, već X puta više bolje i lepše od toga. Ne želim da trošim vreme na opise svega viđenog, neko ko ne voli neonke, brz život, gužvu, atmosferu koja se može opisati i shvatiti jedino kao da vas je neko teleportom prebacio 50, 100 godina u budućnost (bez ikakvog preterivanja) - možda neće biti toliko uzbuđen, ali ja i ekipa - vilica do poda nebitno kada, u koje vreme dana, i u kom delu grada.
Međutim, sve to koliko god da je impozantno, neverovatno, kao iz mašte nekog sc fi uma, sve pada u senku naroda Japana. Toliko toplote, toliko dobrote, ljudi koji vam se klanjaju na ulici u znak poštovanja i zahvaljuju po 100x bez ikakvog realnog razloga ili samo zato što su vam se sreli pogledi, ljudi koji trče u pomoć kada vide da imate problem sa metro karticom ili samo stojite i izgledate zbunjeno jer ne znate gde da idete, ljudi koji vam pokažu pravac pa onda idu za vama (150, 200m u kontra smeru od onog gde su išli), pa vas isprave pošto niste otišli gde je trebalo... Ljudi koji se podžapaju u metrou, pa se i jedni i drugi vama izvinjavaju koji smo tu samo prošli, ali oni znaju da diskredituju sebe, svoju zemlju i svoju kulturu pokazivajući svoje slabosti pred drugima.. Ljudi koji vas u metrou pitaju odakle ste, pa vi odgovorite, pa vas posle 45 minuta tišine kada ste vi zaboravili da oni postoje - kucnu po ramenu pre nego što izađu i kažu "ok, thank you very much, i hope you have a nice time in Japan, ok?"... Džabe je svako slovo, mogu vam samo poželeti svima da to doživite.
Uvek sam voleo Japan i Japance, ali sada - sada sam kupljen za sva vremena, zaljubio sam se u sve njih, sve te ljude koji mi titraju na svakom koraku samo zato što su naučeni da tako treba, i da je to lepo. I kulturno. Ili normalno? Nije ni bitno, volim ih sve.
Zbog takvih njih mi nije smetalo ni što nas je bilo 10 što je realno smrt za efikasnost na putu, što smo prelazili 3 metro stanice po 3 sata jer jedan piški/kaki/kupujepiće/odmaranoge/gledaizloge, što sigurno nisam video nešto što sam morao. Imao sam osećaj da sam video i upoznao njih i da je to ultimativni podvig ovog puta i da je sve ostalo manje važno. I ubeđen sam da sam u pravu.
_________________
"I believe that unarmed truth and unconditional love will have the final word in reality".
Dr. Martin Luther King Jr.
|
